Šta su to podsticajne reči kada je u pitanju vaspitanje naše dece?
Svaki roditelj pronalazi svojevrstan način da se poveže sa svojim detetom, trudeći se, pri tom, da na najbolji mogući način izrazi ono što želi da dete sazna. Ipak, nije uvek slučaj da je to „daje sve od sebe“, zapravi i najbolje za dete.
Naučeni smo da je život surov, ozbiljan, prevrtljiv i da treba paziti na sebe.
Koliko vam prethodna rečenica unosi nemir dok je čitate?
Upravo tu leži objašnjenje podsticajnih reči. Kada bismo umesto toga napisali:
Život nije uvek razdragan i svako treba biti odgovoran za svoju sreću, isto smo rekli na potpuno drugačiji način. Poruka je u osnovi ista, ali emocija koju ta izrečena poruka izazivam potpuno je drugačija.
Kada deci govorimo nešto iz najbolje namere, mi se fokusiramo na strahove i na ono što ne želimo da se dogodi. Umesto toga, mnogo bi produktivnije bilo kada bismo poruku formirali tako šta želimo postići.
Fokus treba biti na željama, a ne na strahovima.
Na taj način i onome nesvesnom u detetu šaljemo poruku želje. Nesvesno tada ne obraća pažnju na moguće greške ili rizike.
Na primer, kada dete izlazi na ulicu da se igra sa drugarima, majka koja kaže detetu: Pazite gde idete, nemojte daleko! Nemoj se slučajno penjati na drveće ili uz one strme stepenice jer možeš pasti!
Automatski detetu se stvara slika u glavi kako se penje na drvo i uz stepenice i kako sa istih pada i povređuje se. Neprijatan osećaj i strah su već tu, a da do toga nije ni došlo.
Dete koje primi ovakvu poruku ili nije ni imalo nameru da se penje tamo, ali mu je majka dala odličnu ideju ili će joj pokazati kako se može popeti, a da ne padne. U oba slučaja, ova majka je podstakla dete da misli o tome da uradi upravo ono čega se pribojava. Može se desiti da dete toliko razvije strah da mu svake stepenice deluju bespotrebno opasno.
Da je za razliku od toga napomenula detetu: Budite u blizini na onom lepoj livadi, tu možete da se igrate raznih interesantnih igara o kojima si mi pričao, a i moći ćeš da se vratiš kući tačno na večeru.
Ovom porukom majka je svom sinu dala odličnu ideju koja će se njegovom društvu verovatno vrlo dopasti, a on će biti ponosan što ju je predložio.
Nema ni traga o opasnim stablima i strmim stepenicama, kao ni o povredama.
Naravno da sa decom treba voditi razgovore i na tu temu o bezbednosti. Vidite, nisam upotrebila reč – opasnosti nego bezbednosti.
Tako i vi sa svojom decom razgovarajte.
Vaš zadatak je da ih pripremize za život, a ne da ih zaplašite.
Evo jedne interesantne vežbe kako se ovo može postići:
1. Uzmite papir i po vertikali povucite jednu liniju na sredini papira.
2. Zatim sa leve strane zapišite pojmove jedne ispod drugih redom kojih se prisetite, a da vam izazivaju strah ili nemir kada je u pitanju vaše dete.
Napišite i situacije kojih se plašite i reči koje koristite kada sa decom razgovarate o školi, drugarstvu, vaspitanju, kodeksu ponašanja…
Na primer: strah od neuspeha, prevelika težina, odbacivanje iz društva, loše ocene, kidnapovanje, povreda, svađa, bezobrazluk…
Slobodno nabrojte sve što vam padne na pamet.
3. Kada sastavite spisak, čitajte pojmove jedan po jedan i sa desne strane linije u ravni sa datim pojmom, napišite podsticajne reči. Kako mislite da bi ovo moglo drugačije da se kaže? Na primer: Ne želim da imaš loše ocene – volela bih da imaš dobre ocene.
Slobodno dajte sebi vremena koliko god vam je potrebno.
Spisak možete dopunjavati kada god primetite da ste rekli nešto iz straha.
4. Zatim zaokružite desnu stranu papita sa podsticajnim rečima.
U narednih 7 dana imate interesantan zadatak, a to je da obraćate pažnju na ono šta govorite svojoj deci. Kada se javi strah, umesto negativnih misli, deci recite ono što se nalazi na zaokruženoj desnoj strani papira.
U početku će biti malo manje lako, ali vremenom će preći u zdravu rutinu. Bićete ponosni na svoje dete, ali i na sebe. Vaš odnos će se poboljšati, mir i razumevanje će zavladati domom. Deca će biti srećnija, a vi, dragi moji roditelji, bićete spokojniji.
“Brinule su me mnoge stvari u životu, a većina njih se nikad nije ni desila”.
Mark Tven
Autor: Marijana Sarić, dipl. vaspitač
